Transfagarašan i Transalpina

Šest motora kroz srce Rumunije. Ima putovanja koja dogovoriš za vikend, a ima i onih koja ti se vrte po glavi mesecima.

Beograd → Temišvar → Sibiu

Kao i većina dobrih vožnji, krenulo je sa pumpe.

Temišvar za doručak i kafu, a onda polako ka Sibiuu. Negde na tom delu puta shvatiš da si stvarno krenuo i da ono što se mesecima dogovaralo više nije plan na mapi. Sibiu nas je dočekao starim gradom, trgovima, kafićima i onom atmosferom zbog koje ti nije problem da posle celog dana na motoru ostaviš stvari i ponovo izađeš da šetaš.

Tu je, naravno, i čuveni Most laži.

Nas šest ga je prešlo. Most i dalje stoji 😂

Nećemo dalje u detalje.

Takođe se dešavala — odbojka na pesku.

Usred grada.

Potpuno slučajno smo naleteli na mečeve i, recimo samo, pokazali smo ozbiljno interesovanje za lokalni sport.

Neke vožnje počnu tek kada prestaneš da gledaš koliko kilometara još ima do cilja.

Kiša menja plan — pravac Bran

Sutradan nas je kiša malo udaljila od prvobitnog plana, pa smo odlučili da krenemo ka Branu.

Drakulin dvorac, gužva, turisti na sve strane. Ulaz možda malo jači nego što očekuješ, ali ako si već stigao dovde, nekako je glupo da ne uđeš.

Unutra je sve prilično dobro očuvano, prolaziš kroz sobe, hodnike i delove zamka koji nose svoju istoriju. Turista ima dosta, tako da ne očekuj da ćeš Drakulinim hodnicima lutati potpuno sam.

A posle obilaska — papanaši.

Čista nagrada posle vožnje.

Veče u Brašovu

Iz Brana smo nastavili prema Brašovu, gde smo odlučili da prespavamo.

Brašov je baš grad za laganu večernju šetnju. Motori ostaju parkirani, a ti konačno imaš vremena da usporiš, prošetaš centrom, večeraš i pogledaš šta se dešava oko tebe.

Neki od nas će pamtiti kako je lep noću 😂

Sledećeg jutra nije bilo mnogo dileme.

Pravac Transfagarašan.

Preko Fagaraša krenuli smo ka putu zbog kojeg smo, između ostalog, uopšte došli u Rumuniju. Kako dobijaš visinu, asfalt počinje sve više da se uvija preko planine. Pogled se otvara, temperatura pada, a krivina dolazi za krivinom. I u jednom trenutku jednostavno uhvatiš ritam. Motor, krivina, pogled, sledeća krivina.

Oko tebe Karpati, stene, zelene padine, sneg koji se još zadržao na visini i voda koja se niz planinu spušta preko stena.

A onda — Bâlea Lake.

Sneg, voda, planina i motori sa svih strana. Neverovatno je koliko motociklista iz različitih zemalja sretneš na jednom mestu.

Kažu da se tu staje zbog slike.

Istina je da na trenutak zaboraviš i telefon.

Postoje putevi kojima prođeš. A postoje putevi zbog kojih si uopšte kupio motor.

Posle pauze na vrhu krenuli smo dalje, niz drugu stranu Transfagarašana.

Put nas je vodio prema Curtea de Argeș, zatim ponovo prema Sibiuu.

Bio je to jedan od onih dana kada ti posle toliko kilometara telo kaže da je dosta, ali bi glava bez problema vozila još.

Sledeća stanica bila je Alba Iulia.

I tu smo malo usporili. Grad je prelep, a ogromna Alba Carolina tvrđava praktično te natera da motor ostaviš sa strane i kreneš peške. Šetali smo kroz tvrđavu, trgove i stare gradske ulice i praktično obišli sve što smo stigli.

Alba Iulia je i jedno od najvažnijih mesta moderne rumunske istorije — upravo je ovde 1922. održano krunisanje kralja Ferdinanda I i kraljice Marije kao vladara Velike Rumunije.

A postoji i nama zanimljiva veza sa Srbijom: njihova ćerka, rumunska princeza Marija, udala se iste godine za jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića.

Mali istorijski detalj, ali kada si toliko daleko od kuće i naiđeš na ovakvu vezu dve zemlje, mesto nekako dobije još jednu dimenziju.

A onda — Transalpina.

Drugačija od Transfagarašana.

Ogromna. Otvorena. Na trenutke gotovo nestvarno tiha.

Put prolazi preko visokih delova Karpata i pruža potpuno drugačiji osećaj vožnje. Manje je dramatičnog „zida“ planine oko tebe, a više ogromnog prostora, pogleda i asfalta koji nestaje negde preko sledećeg grebena.

I taman kada pomisliš da si se navikao na sve što Rumunija može da ti priredi...

Medved.

Pa još jedan.

I još jedan.

Medvedi pored puta — gledaj, ali nastavi dalje

Na pojedinim delovima puta medvede možeš sresti bukvalno pored asfalta.

Prizor je neverovatan, pogotovo kada ga prvi put vidiš sa motora. Ali ovo nije zoološki vrt i medvedi nisu turistička atrakcija.

Ljudi u automobilima često uspore ili čak potpuno stanu da bi ih fotografisali. Za motocikliste to pravi dodatnu opasnost, naročito kada se automobil zaustavi odmah iza nepregledne krivine.

A druga opasnost je sam medved.

Navikavanje divljih medveda na hranu koju dobijaju od ljudi stvara veoma lošu i potencijalno opasnu situaciju. Zato ih ne treba hraniti, prilaziti im niti se zaustavljati pored njih.

Sa motora je stvar još jednostavnija:

pogledaš, držiš distancu i nastaviš dalje.

Mi smo ih gledali iz pokreta.

I iskreno, prizor ostaje urezan zauvek i bez fotografije.

Medved kraj puta je priča. Medved kraj motora nije.

Nastavili smo Transalpinom prema Târgu Jiu.

Tu malo odmora, predah od motora i skupljanje energije za nastavak puta.

Odatle dalje prema Drobeta-Turnu Severinu — našoj poslednjoj velikoj tački u Rumuniji.

Posle nekoliko dana Karpata, gradova, kiše, sunca, krivina, planina i ko zna koliko puta izgovorenog „čekaj da stanemo ovde“, polako je dolazilo vreme da krenemo prema Srbiji.

Prešli smo granicu.

Za poslednji deo puta dobili smo Đerdapsku klisuru.

Dunav sa jedne strane, stene sa druge i put koji te vodi nazad prema Beogradu. Kao da ti cela ruta daje još jedan mali poklon pre nego što se vratiš kući. I onda, posle svega, ostanu slike u glavi.

Sneg na vrhu Karpata.

Papanaši.

Kiša koja ti promeni plan.

Brašov uveče.

Motori parkirani jedan pored drugog.

Medvedi kraj puta.

I ona jedna krivina posle koje se u kacigi smeješ sam za sebe.

Na kraju shvatiš da Transfagarašan i Transalpina jesu razlog zbog kojeg smo krenuli u Rumuniju.

Ali nisu cela priča.

Priča je sve ono između.

Jer da smo samo želeli da stignemo od tačke A do tačke B, mogli smo da izaberemo mnogo kraći put.

Ali gde bi onda bila priča?

Moto Nomadik — priče počinju tamo gde plan prestaje.